Zašto morske životinje jedu plastiku?
Od sitnih planktona do gigantskih kitova, najmanje 180 vrsta morskih životinja nesvesno konzumira plastiku. Plastika se vrlo često može naći u unutrašnjosti ribe koju redovno konzumiramo kao hranu. Može se pronaći i u omiljenim nesvakidašnjim jelima poput dagnji i jastoga. Ukratko, životinje svih oblika i dimenzija jedu plastiku, a svake godine oko 10 miliona tona plastike završi u okeanima, čekajući da je nesrećne životinje pomešaju sa hranom.
Da bismo razumeli zbog čega životinje plastiku smatraju tako privlačnom, moramo zamisliti kako one percipiraju svet. Životinje imaju drugačije senzorne i percepcijske sposobnosti u odnosu na ljude. U nekim slučajevima one su bolje, u nekim su gore, ali u svakom slučaju one su drugačije u odnosu na naše. Jedno objašnjenje je da životinje jednostavno greškom zamene plastiku za poznate namirnice – plastični pelet, na primer, mešaju sa ribljim jajima.
Ljudi su uglavnom vizuelna stvorenja, a morske životinje se, sa druge strane, prvenstveno oslanjaju na njihovo čulo mirisa. Istraživači iz istraživačkog centra NOAA Southwest Fisheries Science Center koji se nalazi u Kaliforniji, sproveli su eksperimente čiji su rezultati ukazali na to da neke vrste morskih ptica i riba privlači miris plastike. Tačnije, one su reagovale na dimetil sulfid (DMS), jedinjenje koje je poznato po tome da ima privlačan miris. U suštini, alge rastu na plutajućoj plastici, a kada te alge pojede kril (mali planktonski rak iz otvorenih mora; jede ga veći broj morskih životinja) – glavni izvor morske hrane – oslobađa se DMS koji privlači ptice i ribe, a koje zatim jedu plastiku umesto krila.
S druge strane, morske kornjače se pre svega oslanjaju na svoje čulo vida kada traže hranu. No, smatra se da one poseduju mogućnost da vide UV svetlost, pa im je vid potpuno drugačji od našeg. Zaključak istraživača je da su mlade kornjače relativno neselektivne, dok starije preferiraju meku, prozirnu plastiku. Ovi rezultati potvrđuju pretpostavku da kornjače mešaju plastične kese sa njima izuzetno ukusnim meduzama.
Osim vida i mirisa, postoje i druga čula koje životinje koriste kako bi pronašli hranu. Mnoge morske životinje love eholokacijom, naročito kitovi i delfini. Eholokacija je zvuk visoke frekvencije, a morske životinje zapravo hvataju njegov odjek, tj. zvuk koji se odbija o neki predmet. Na osnovu brzine vraćanja odjeka one procenjuju udaljenost prepreke ili plena. Veliki broj mrtvih morskih životinja u čijem stomaku su pronađene plastične kese, delovi automobila i drugi otpad, ukazuje na to da eholokacija kod ovih životinja pogrešno identifikuje ove predmete kao hranu.
Postoji i zabluda da su ove životinje glupe i da jedu plastiku jer se prosto nalazi svuda oko njih, ali to nije tačno. Tragedija je u tome što su sve ove životinje sjajni lovci koji poseduju čula usavršavana tokom cele njihove evolucije kako bi ciljala ono što se smatra plenom. Plastika u tom dugom periodu zauzima samo delić vremena, te se greškom našla u kategoriji označenoj kao „hrana”.
Plastika ne samo da izgleda kao hrana, već i miriše i zvuči kao hrana. Naše đubre dolazi u nizu oblika, veličina i boja, pa mnogim životinjama liči na hranu, i to je definitivno problem.
Nadamo se da će saznanje o tome kako morske životinje nesvesno konzumiraju plastiku podstaknuti ljude da promene svoje navike i smanje upotrebu plastike. Tragedije koje se dešavaju životinjama u okeanima ukazuju na hitnost potrebe za održivim pristupom potrošnji i odlaganju plastike. Ukoliko ljudi preduzmu korake ka smanjenju korišćenja plastike za jednokratnu upotrebu, možemo doprineti očuvanju morskih ekosistema i zaštiti životinja koje zavise od njih.
