Famous Friday sa Filipom Filipovićem
Filip Filipović jedan je od najboljih srpskih vaterpolista i sadašnji kapiten reprezentacije Srbije. Njegova profesionalna karijera počela je 2001. godine, a od tada Filip niže samo uspjehe, bilo sa klubom ili reprezentacijom. Odigrao je ukupno 802 utakmice i postigao 1446 golova. Tokom svoje vaterpolo karijere osvojio je 32 medalje, od čega su čak 24 zlatne. Do sada je već dva puta biran za najboljeg igrača svijeta, a važi za trećeg strijelca reprezentacije svih vremena. Ekipa portala sport.blic.rs sa Filipom je razgovala o njegovoj karijeri, uspjesima ali i strahovima, a ZdraviJa vam u današnjoj Famous Friday rubrici prenosi ovaj intervju u cjelosti.
Vaterpolom ste se počeli baviti već sa sedam godina. Da li ste tada mogli zamisliti da ćete 20 godina kasnije osvojiti sve moguće pehare?
Filip: Kada ste dete, onda sanjate velike snove, tako da ne mogu da kažem da nisam sanjao da ću jednoga dana biti najbolji na svetu. Ali kao i ostali, bili su to dečački snovi, daleki od realnosti. Jedino što sam i tada, kao mali, imao zacrtano da ću dati sve od sebe da dođem do cilja. Smatram da su me rad, odricanje i posvećenost doveli do toga gde sam danas.
Da li je bilo trenutaka kada ste razmišljali da odustanete od bavljenja vaterpolom?
Filip: Bilo je teških trenutaka, iskreno, ali njihovo prevazilaženje me je samo ojačalo. Da sam odustao onda kada sam se kolebao, sve bi bilo drugačije. Imao sam dosta situacija koje su me terale na razmišljanje, ali sve one su mi dale snagu za neke naredne izazove.
“Delfini” su uspjeli sačuvati kult reprezentacije, te pored svih uspjeha, ostali su dosljedni sebi. Šta vas je u tome održavalo?
Filip: Mislim da to nije stvar izbora već ličnosti. Bez obzira na sve uspehe, ostali smo skromni i nismo se menjali do sada. A ako nam ovako lepo ide, onda bi sad bio najgori trenutak da se promenimo.
Ima dosta stvari koje možda ova nova generacija propušta a da toga nije svesna, pa im treba ukazati na to. Naravno, njima bi trebalo potpuno drugačije pristupiti, ali neki aksiomi moraju da se znaju i poštuju. Ova reprezentacija je i održala kult zahvaljujući tome što se pravila znaju i poštuju. Sjajno je biti kapiten momcima koji pod jedan znaju da igraju, pod dva, znaju šta žele, pod tri, maksimalno su motivisani, gladni i željni dokazivanja.
Javnost vas na svako takmičenje ispraća sa “Vraćate se sa zlatom sigurno”. Da li vam to olakšava ili ipak otežava posao?
Filip: Kada vam neko stalno stavlja epitet favorita i breme pobednika pre nego što uopšte krenete da se borite, to je nezahvalno i rekao bih nepromišljeno. Mislim da bi i ljudima u evropskom i svetskom vaterpolu prijala promena. Mi se trudimo da se do nje dolazi što je ređe moguće. Mislim da od same javnosti i ljudi oko nas nismo dobro shvaćeni. Ovo je sport, normalno je da imate loš dan i izgubite ponekad, da u određenom trenutku ne funkcioniše sve kako treba, ali to ne umanjuje vrednost ove ekipe.
Možete li našim čitaocima otkriti koja je zapravo tajna srpskog vaterpola?
Filip: Ona sigurno postoji, ali ne mogu da vam je otkrijem jer je ni mi nismo svesni. Dejan Savić bi mogao da vam priča o tome kako se postaje šampion, kako se šampioni vode i kako funkcioniše ceo ovaj sistem kojem smo podvrgnuti još odmalena što se tiče treninga, discipline, odrastanja. Znam da nikome nije jasno kako iznova ponavljamo sve veličanstvene uspehe, ali stvarno smatram da nikakvog čuda tu nema.
Gdje pronalazite motivaciju?
Filip: Moja najveća motivacija je u ekipi u kojoj igram i želja da opet pobeđujemo. Sva ta individualna priznanja pripisujem nama. Smatram da su individualna priznanja zasluga svih saigrača i njima sam dosta puta i posvećivao sve to, jer sam ja možda i najmanja karika u celom trofeju, a ekipa je dosta jača. Reprezentacija je najjača.
Kako se vaterpolisti odmaraju? Da li uživaju na moru ili je za njih odmor bez vode?
Filip: Mislim da svi volimo da se kupamo u moru. Voda nikada ne može da dosadi. Ona je ušla u DNK i postala je deo nas. Posle karijera ćemo verovatno napraviti pauzu što se bazena tiče, ali voda je sastavni deo života. Knjige čitam da bih bolje shvatio ljude i sebe. Ne volim da ih preporučujem jer svi imaju različit ukus. I ja kada čitam jednu knjigu tri puta uvek je drugačije razumem. U poslednjih pet-šest godina nisam pogledao film koji me je ostavio bez teksta. Filmove i serije gledam kako bih se razonodio, a pouke tražim u ljudima i knjigama.
Da li ste tokom karijere imali strah od nečega?
Filip: Svako ima poneki strah, ali kod njih je problem što vas vraćaju unazad i ne pružaju vam mogućnost da idete napred. Imao sam strah od neuspeha, ali u poslednjih pet godina nemam.
Važi mišljenje da su vaterpolisti u kolektivnom sportu ono što je Novak Đoković u individualnom. Kako gledate na to?
Filip: Može se tako reći što se tiče kontinuiteta osvajanja, i mi smo kao i on sve ove godine izdržali u vrhu, ali ne bih voleo da se poredimo sa Novakovim uspehom. Nole je Nole. Ima ekipu i svoje trenere, ali je i dalje sam. Njegova mentalna snaga i psiha su njegove najbolje moći. Mi uvek uz sebe imamo 12 saigrača čiji pogled tražimo kada ne ide. Oni nam daju spokoj da će na kraju sve biti kako treba. Mi smo odrasli zajedno, vaspitavani smo zajedno, sazreli smo, ostvarili se kao očevi. Nema nepoznanica za nas. Funkcionišemo bez greške kao velika familija.
Možete li nam otkriti ko je bio Vaš uzor, te koji Vas je moto vodio kroz život?
Filip: Uzor mi je bio Veljko Uskoković, a moto kojim se vodim je jednostavan – Ne odustaj.
Kojim riječima biste opisali ili pozvali strance da dođu u Beograd?
Filip: Beograd u jednoj rečenici može da se opiše: „Dođite i osetite”. Ne da stranci dođu i vide, jer ima dosta stvari koje i ne treba da vide, ali da dođu i osete Beograd. Ne pamtim turistu koji je došao u Beograd i ostao ravnodušan. Svi su mu se vraćali vrlo rado, zbog ritma kojim Beograd živi, ali naša lepota jeste u celoj zemlji, a ne samo u glavnom gradu. Naše gostoprimstvo se može osetiti na svakom koraku, gastronomija u svakom zalogaju i neću da kažem ljudi, ali atmosfera stvarno može da se pozitivno oseti. Mislim da svi zajedno treba da radimo kao ambasadori svoje zemlje, da svetu šaljemo lepe slike odavde.
Za kraj, da li biste sa nama podijeliti da li još uvijek imate nekih neostvarenih želja?
Filip: Ne bismo danas bili ovde da nema motiva i želja. Bio je jedan period od nekih mesec-dva posle Olimpijskih igara u Riju kada smo imali poteškoća da pronađemo motiva u kom ritmu nastaviti. Ali ja sam odlučio da hoću i želim da probam da izguram još jedan olimpijski ciklus sa ovim momcima i nijednom se nisam pokajao.
Photos by @filip.filipovic10
